Članak:

Ko će biti pobednik u igri Bregzita?

10 maj 2019

7:0 ili 3:4?

Kada bi se rezultat iz podnaslova preneo na teren britanske političke stvarnosti, preciznije u gornji desni korner Konzervativne stranke, pitanje bi glasilo: Da li da insistiramo da izađemo iz Evropske unije i da se pretvaramo kao da se nikad nismo ni upoznali? Ukoliko uspemo u tome, dobili bismo našu zemlju natrag, ispunili bismo najvažniji politički cilj generacija unazad i više nijedan neizabrani ćata iz Brisela ne bi mogao da nam govori šta ćemo i kako ćemo dalje. S druge strane, ukoliko ne uspemo u tome, može ispasti uzalud sve što smo do sad uradili: nagovorili Kamerona da raspiše referendum, Borisa da nam donese pobedu i celu zemlju da nam unija otima pare za lekare i bolnice.

Skoro će tri godine od referenduma, a Britanija je i dalje član Evropske unije. Prvo se čekalo da se osmisli pregovaračka pozicija, pa kad se to (nije) dogodilo, marta 2017. godine aktiviran je član 50 Sporazuma o Evropskoj uniji koji propisuje, u sat i minut, da tačno dve godine nakon njegove aktivacije, zemlja izlazi iz unije, s dogovorom ili bez njega, svejedno.  Međutim, prošao je i mart 2019, a Britanija je i dalje unutar unije, barem do 31. oktobra, zato što u članu 50 postoji odredba koja kaže da ukoliko se sve članice unije (27) jednoglasno dogovore, vremenski rok u kome država napušta uniju se može produžiti.

Sreća evroskepticima ovde nije dala samo nagoveštaj, da (zlo)upotrebim pesmu, već i zakon koji je važio nekoliko dana do pokretanja njegove najbitnije odredbe o bezuslovnom izlasku. Za ovo odlaganje Bregzita, premijerka Tereza Mej iz Konzervativne stranke, glasala za ostanak, a mandat posvetila izlasku, krivi upravo ljude kojima je san o nezavisnosti politička ideja vodilja. Oni su, njih devedesetak, tri puta glasali protiv njenog Sporazuma o izlasku, nanevši joj time sramotne poraze. Da su je podržali, verovatno bi privoleli i partiju iz Severne Irske koja daje većinu vladi da učini isto i sporazum bi bio usvojen, a Britanija nakon četrdeset pet godina  izašla bi iz Unije.

Nije njima cilj da osramote Terezu Mej. Naprotiv, to ih može vrlo lako koštati i posla na sledećim izborima. Lokalni izbori održani prošle nedelje dana jasno ukazuju da je to i više nego moguće. Cilj im je da izađu iz unije sa što manje ograničenja koja ona u svom funkcionisanju neminovno nameće, dok na svako ograničenje imaju prag tolerancije aproksimativan nuli. Tako premijerkin sporazum predviđa ostanak Engleske, Škotske i Velsa u carinskoj uniji, a Severne Irske u zajedničkom tržištu sve do 2021. godine, do kada se očekuje uspostavljanje novih trgovinskih i drugih odnosa. Ukoliko se do tada dogovor ne uspostavi, ušlo bi se u prelazni period koji bi trajao neodređeno vreme, sve dok se obe strane ne saglase oko nerešenih pitanja, dok unilateralan izlazak pravno ne bi bio moguć. Uprkos brojnim pisanim garancijama Evropske unije da status quo ne bi trajao neograničeno, upravo ovo predstavlja glavni problem za evroskeptike, a ne drugačiji tretman Severne Irske u odnosu na ostatak UK! Da Britance oduzimanje makar i dela suverenosti svrbi jače nego ostale narode to smo već znali, ali ne i da će se češanjem ozbiljnije povrediti. 

Sada da objasnimo kako evroskeptici mogu da izgube ili na jedvite jade da pobede, a hteli su da kaširaju protivnika. Kako je sporazum Tereze Mej tri puta odbačen, a sva je prilika da se o njemu neće ponovo ni odlučivati, Parlament je krenuo u seriju indikativnih glasanja. Parlamentarna aritmetika prevagu ne daje ni jednoj opciji, ali je jasno da neka vrsta „mekšeg“ Bregzita, poput ostanka u carinskoj uniji ili u zajedničkom tržištu ima najveću podršku. Potonja opcija se ne bi previše razlikovala od samog ostanka. Da stvar po evroskeptike bude gora, Parlament se može odlučiti za novi referendum, gde bi opcije najverovatnije bile ostanak u uniji i premijerkin sporazum. Napomenimo i da se Parlament već izjasnio protiv izlaska bez sporazuma i to ubedljivom većinom.

Dakle, glasanjem protiv premijerkinog sporazuma, nadajući se izlasku bez dogovora, može se desiti po njih mnogo lošiji scenario. Poređano po stepenu bliskosti, ostanak, zajedničko tržište, carinska unija, premijerkin sporazum i izlazak bez dogovora, imajući u vidu da je premijerkin sporazum odbačen, a izlazak bez dogovora praktično nemoguć, vidimo da su evroskeptici glasajući protiv sporazuma pucali sebi u nogu, isekli granu na kojoj sede, kako god da se izrazim. Ostaje da se vidi da li sam dobro razumeo i postavio igru, rečnikom teorije igara rečeno, jer ako jesam, ostanak, zajedničko tržište ili carinska unija će biti ishod.

TRŽIŠTE OD 500 MILIONA LJUDI

U teoriji, ekonomska integracija predstavlja proces uklanjanja trgovinskih i ostalih barijera radi slobodnog protoka faktora proizvodnje. Cilj je, da pojednostavim, unapređenje životnog standarda stanovništva. S toga je logično da privreda koja teži obrnutom procesu, tj. dezintegraciji, trpi ekonomske posledice. Britanija je i dalje član unije i to će ostati makar još nekoliko meseci, a loši rezultati su već jasno vidljivi. Razlog tome su – očekivanja. Kada ne postoji izvesnost oko budućeg trgovinskog aranžmana ili drugih regulatornih pitanja, privreda nastoji da odluke o investiranju odloži za naredni period. A u slučajevima kada se očekuje da buduća ekonomska saradnja bude manja nego sadašnja, odluka o pomeranju proizvodnje na mesta gde takva očekivanja ne postoje je potpuno racionalna. Obe ove stvari se danas dešavaju Britaniji. „Nisan“ je povukao planove planove o proizvodnji novog modela u UK, a „Soni“ i „Panasonik“ su svoju proizvodnju premestili u Holandiju. O milionima srednjih i malih biznisa da ne govorimo.

Valja istaći i da je privreda nakon referenduma reagovala bolje od predviđanja. Brojne i ne tako optimistične prognoze o performansama britanske ekonomije nakon referenduma iznete su sa raznih strana. Zvanične prognoze ministarstva finansija ukazivale su na momentalni i duboki šok na privredu odluči li se Britanija da krene putem koji nadležni ministar nije preporučio: taj šok bi gurnuo privredu u recesiju i doveo do povećanja nezaposlenosti od oko 500 hiljada, BDP bi bio 3.6% manji, prosečna realna zarada manja, inflacija veća, funta slabija, cene nekretnina i javni dug veći.

Gledajući poslednje dostupne podatke, obe strane se mogu složiti da nisu preterano dobri. Ali, što je najbitnije za građane, nisu ni loši kao što je tadašnja vlada, takođe konzervativna, predviđala. Ocena je da je neizvesnost odložila brojne investicije, ali da potrošnja stanovništva nije popustila. Jasno se vidi da je Bregzit značajno uticao na privredni rast po čemu je Britanija bila lider u grupi sedam najrazvijenijih zemljama od 2012. godine. Zaposlenost je rasla skoro ceo period od kad su konzervativci došli na vlast i referendum to nije promenio. Ohrabrujući je rast zaposlenih na puno radno vreme i pad stope nezaposlenosti na istorijski minimum. Referendum takođe nije promenio dugoročni problem niske produktivnosti radne snage koji je uz inflaciju razlog pada realnih zarada.

Pitanje na koje niko ne može znati tačan odgovor je koliki bi bio BDP Britanije da je na referendumu odlučeno drugačije. Bio bi veći, to svaka studija potvrđuje, samo se razlikuju u proceni koliko veći. Procene se kreću od 1.3% do 2.1%, što bi u novčanom ekvivalentu iznosilo do 350 miliona funti nedeljno – onoliko koliko su na svom čuvenom crvenom autobusu učesnici kampanje za izlazak obećali da će uložiti u zdravstvo glasali li Britanija za Bregzit. Glasala je, ali je od njihovih obećanja malo šta ostalo.

 

Nikola Nikitović, konsultant saradnik u Odeljenju za strateško savetovanje

Objavljeno u Novi Magazin, broj 419, 09. maj 2019. godine